Ni­jed­nog srp­skog vla­da­ra ni­je pra­ti­la ta­kva mi­ste­ri­ja, ta­kav dram­ski na­boj, ta­kva kob, kao Ste­fa­na De­čan­skog, naj­ne­sreć­ni­jeg kra­lja Sr­bi­je u nje­noj vi­še od mi­le­ni­ju­ma du­goj isto­ri­ji. Srp­ska isto­ri­ja ne po­zna­je vje­šti­je iz­ve­de­nu igru do­la­ska na vlast, ali ni tra­gič­ni­ji od­la­zak sa nje. Ste­fan De­čan­ski imao je ne­sre­ću da vla­da iz­me­đu dvi­je zna­me­ni­te lič­no­sti: oca, ne­mi­lo­srd­nog kra­lja Mi­lu­ti­na, i si­na, ne­u­mo­lji­vog ca­ra Du­ša­na. Iako je nje­go­va vla­da­vi­na bi­la krat­ka i ome­đe­na dvo­ji­com iz­u­zet­nih dr­žav­ni­ka, Ste­fan De­čan­ski je uspio da osta­vi po­tom­stvu Vi­so­ke De­ča­ne i da se upi­še u sve­ti­te­lje.
Ka­kvi su od­no­si vla­da­li na sred­njo­vje­kov­nom dvo­ru Ne­ma­nji­ća, da li je Ste­fan De­čan­ski bio osli­je­pljen ili sla­bo­vid, ka­ko se dr­žao u pro­gon­stvu, ka­ko se vra­tio na vlast i ka­ko mu je ona do­šla gla­ve – sa­zna­će­mo iz ne­sva­ki­da­šnje i sve­o­bu­hvat­ne isto­rij­ske bi­o­gra­fi­je ,,Ste­fan De­čan­ski”, ko­ju je na­pi­sao Lu­ka Mi­če­ta, a ob­ja­vi­la iz­da­vač­ka ku­ća La­gu­na.
● Ka­ko ste oda­bra­li lik Ste­fa­na De­čan­skog kao te­mu Va­še no­ve knji­ge?
– Ste­fan De­čan­ski, ne sa­mo po mom mi­šlje­nju, spa­da u naj­in­te­re­sant­ni­je i naj­tra­gič­ni­je lič­no­sti na­še isto­ri­je. Nje­gov ži­vot je pot­pu­no fa­sci­nan­tan: bio je sli­je­pi vla­dar, dva pu­ta iz­gna­nik u stra­nim ze­mlja­ma: se­dam go­di­na kao ta­lac na dvo­ru ka­na No­ga­ja i se­dam go­di­na u pro­gon­stvu u Ca­ri­gra­du – u ko­je ga ša­lje nje­gov otac kralj Mi­lu­tin. Ve­li­ki je po­bjed­nik kod Vel­bu­žda – po­bje­da ko­ja je uda­ri­la te­melj srp­skoj pre­vla­sti na Bal­ka­nu – otac naj­slav­ni­jeg srp­skog vla­da­ra i pr­vog srp­skog ca­ra Du­ša­na i na kon­cu vla­dar ko­ji je za so­bom osta­vio je­dan ta­kav mo­nu­men­tal­ni spo­me­nik ka­kvi su Vi­so­ki De­ča­ni. I mno­go ma­nje bi bi­lo do­volj­no da se po­bu­di pa­žnju is­tra­ži­va­ča.
● Ka­ko ste do­ži­vje­li vla­da­ra ko­jeg na­zi­va­ju i naj­ne­sreć­ni­jim u srp­skoj isto­ri­ji?
– Na po­vje­sti Ste­fa­na De­čan­skog se vi­di ko­li­ko mo­že bi­ti kra­tak put od pre­sto­la do gu­bi­li­šta. Ste­fan De­čan­ski imao je tu ne­sre­ću da vla­da iz­me­đu dvi­je ko­lo­sal­ne lič­no­sti: oca, sve­tog kra­lja Mi­lu­ti­na, i si­na, ca­ra Du­ša­na. Srp­ska isto­ri­ja ne po­zna­je vje­šti­je iz­ve­de­nu sce­nu do­la­ska na vlast, ali ni tra­gič­ni­ji od­la­zak sa nje.
Sa­gle­da­va­ju­ći nje­go­vo do­ba i sud­bi­nu vi­di se da on ni­je uvi­jek ži­vio la­god­nim ži­vo­tom svo­ga vi­je­ka i ran­ga, ali da je umro u skla­du sa ka­rak­te­rom ko­ji je no­sio i sa va­že­ćim obra­scem svo­ga sto­lje­ća. Ste­fan De­čan­ski mo­žda ni­je bio re­pre­zen­ta­tiv­ni vla­dar svo­ga do­ba, ali si­gur­no je­ste svo­ga na­ro­da.
● Ka­ko je iz­gle­da­lo Va­še is­tra­ži­va­nje, rad na pri­ku­plja­nju gra­đe?
– To je bio pro­ces ko­ji je tra­jao go­di­na­ma i da bu­dem iskren bez na­mje­re da o ovom srp­skom kra­lju bi­lo šta pi­šem. Me­đu­tim, sti­ca­jem okol­no­sti na­sta­la je knji­ga, bi­o­gra­fi­ja.
● Šta je to što je Vas fa­sci­ni­ra­lo, iz­ne­na­di­lo, a što šte ot­kri­li to­kom ra­da na pri­ku­plja­nju gra­đe?
– O ži­vo­tu i smr­ti Ste­fa­na De­čan­skog sve je po­zna­to. Isto­ri­o­gra­fi­ja je taj pe­ri­od na­še isto­ri­je ozbilj­no i sve­stra­no pro­u­či­la. Me­đu­tim, to se na­la­zi u mno­go­broj­nim isto­rij­skim stu­di­ja­ma, na­uč­nim ra­do­vi­ma… Ka­da se jed­na ta­kva sud­bi­na ka­kva je sud­bi­na Ste­fa­na De­čan­skog sa­žme u jed­nu pu­bli­ci­stič­ku stu­di­ju, ka­da se to kom­pre­su­je u jed­nu knji­gu osta­je­te fa­sci­ni­ra­ni ži­vo­tom i tra­gi­kom ovog srp­skog kra­lja ko­ji je sti­gao i u sve­ti­te­lje da se upi­še.
● Ka­ko bi­ste ukrat­ko opi­sa­li uspon i pad Ste­fa­na De­čan­skog?
– Go­to­vo pot­pu­no sli­jep i prog­nan u pre­sto­ni­cu car­sta­va na Bos­fo­ru, Ste­fan De­čan­ski do­sto­jan­stve­no no­si svo­ju zlu kob. U uz­vi­še­nom spo­ko­ju on iz ca­ri­grad­skog iz­gnan­stva – gdje im­po­nu­je du­hom i sta­vom – pri­pre­ma skok u be­smrt­nost, spre­ma se da pre­u­zme srp­ski tron, spre­ma se na ep­ski iza­zov.
Ste­fan De­čan­ski hra­bro i pa­met­no stre­mi ka tom ci­lju jer sa­mo na vla­sti, mi­sli ovaj ne­sreć­ni čo­vjek, mo­že da poč­ne da ži­vi, mo­že da ski­ne po­vez sa oči­ju...
On se vra­ća iz iz­gnan­stva u Sr­bi­ju ne bez stra­ha od hi­ro­vi­tog i ostar­je­log oca. On je ubi­je­đen da ga mo­že iz­ba­vi­ti sa­mo kru­na, da se nje­go­va slo­bod­na te­ri­to­ri­ja na­la­zi na tom ma­lom pro­sto­ru pri­je­sto­la. Sa­mo kao kralj, uvje­ren je on, mo­že bi­ti slo­bo­dan. Ali bi­la je to sa­mo još jed­na nje­go­va ilu­zi­ja. Kad god bi se Ste­fan De­čan­ski do­ta­kao po­li­ti­ke bu­dio je i nje­nog de­mo­na ko­ji bi se uvi­jek umi­je­šao na nje­go­vu šte­tu.
● A put kroz ve­li­ku ljud­sku tra­ge­di­ju, do ore­o­la sve­ca?
– On se na­dah­nju­je vje­rom, pa­met­no obez­bje­đu­ju­ći po­dr­šku cr­kve.
Ar­gu­sov­ski opre­zan, ni­je na vlast do­šao ko­ri­ste­ći se sa­mo si­lom već i uz po­moć cr­kve – ko­ja mu ne­će za­mje­ri­ti ni ka­da se bu­de la­tio ma­ča u raz­ra­ču­na­va­nju sa bra­ćom i si­nom u bor­bi za srp­ski pre­sto. Ako se na sud­njem da­nu bu­du vla­da­le pat­nje Ste­fa­nu De­čan­skom će bi­ti sve opro­šte­no.
● Ka­ko bi­ste opi­sa­li jed­nu od naj­mar­kant­ni­jih fi­gu­ra srp­ske isto­ri­je ne­sum­nji­vo ste mo­ra­li da do tan­či­na ovla­da­te po­zna­va­njem isto­rij­skih či­nje­ni­ca, da spo­zna­te at­mos­fe­ru, isto­rij­ske pri­li­ke to­ga do­ba. Ka­ko ga vi opi­su­je­te i na­la­zi­te li ika­kve pa­ra­le­le sa vre­me­nom da­na­šnjim?
– Ste­fan De­čan­ski je, kao i mno­gi pri­je i mno­gi po­sli­je nje­ga, za­bo­ra­vio da vlast ima Me­du­zin po­gled – ko jed­nom vi­di nje­no li­ce vi­še ne mo­že od­vra­ti­ti po­gled od nje­ga.
Bio je za­to­če­nik am­bi­ci­je ko­ja se do­la­skom na vlast za­va­di­la sa nje­go­vom sa­vje­šću. U bor­bi za vlast su­ko­biv­ši se sa bra­ćom Ste­fan De­čan­ski je li­znuo krv – ko­ja će ga od­ve­sti do to­ga da ga ro­đe­ni sin osu­di na naj­gr­ču smrt uda­vlje­nja.
Ne­kad smje­la, vuč­ja du­ša, pre­tva­ra se u sla­bi­ća ko­ji bje­ži iz sop­stve­nog dvo­ra osta­vlja­ju­ći na cje­di­lu že­nu i dje­cu. Mi­la Mi­lo­sa­vlje­vić

Iz bi­o­gra­fi­je

Lu­ka Mi­če­ta (Be­o­grad, 1959). Za­vr­šio je Pr­vu be­o­grad­sku gim­na­zi­ju. Stu­di­rao eko­no­mi­ju na Be­o­grad­skom uni­ver­zi­te­tu.
No­vi­nar­stvom se ba­vi od 1980. go­di­ne. Bio je ko­men­ta­tor i ured­nik li­sta „Stu­dent”; ko­lum­ni­sta pod­go­rič­ke „Po­bje­de”; ured­nik pr­vog mje­seč­ni­ka na en­gle­skom je­zi­ku „The Drum” (B92); ko­men­ta­tor i ured­nik Nin-a; ge­ne­ral­ni di­rek­tor Tan­ju­ga.
Ob­ja­vio je knji­ge „Sr­bi i de­mo­kra­ti­ja” (1992), „Sud­bi­na Bo­šnja­ka” (1999), „Pa­no­ra­ma po­gle­da, poj­mo­va i mi­šlje­nja Adi­la Zul­fi­kar­pa­ši­ća” (2001) i „Va­ne Iva­no­vić iz­me­đu Ti­ta i Dra­že – Post um jed­nog Ju­go­sla­ve­na” (2010).